Српство моје, моја Горо Црна
Кукама ми разапели небо,
мукама ми искушују Христа,
гробове ми побили на коце,
сузо, Дјево, матери пречиста…
Ево су ми преклали потоке,
у цркви ми погани сеире,
оковали планине у токе,
душо мила, тврди манастире…
Чељустима подрали иконе,
храстове ми свијају на пола,
клинове су под нокте ливади,
псалми моји- радост милог бола…
Воштанице дивна невестице,
од кандила ђеверско ти оро,
са Косова ево ти кумова,
свето српство- света Црна Горо!
Ловћеном те Господ прстенова,
Самодрежом окити увојке,
све колевке пуне божурова,
све зоре ти косовке девојке.
Узалуд ми распињу- распећа,
ломе руке о олтар пресвети,
где ми кућу стрну до камена
сваки камен црквом се посвети.
Српство моје, моја Горо Црна,
нагледане очи пре рођења,
причестих се и квљу и сузом,
Црна Горо- горо васкрсења!
Залуд гледе куд ништа не виде,
залуд стопе а нигде да стану,
залуд хајке врхове да сатру-
врх твој сија на Газиместану.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Михаило Меденица/ИН4С