Злоупотреба ЕУ и условљавања, условљавања …
Уговор о ЕУ, правна тековина и политички принципи на којима почива и делује ЕУ не дају право нити обавезу ЕУ да се бави или арбитрира у билатералним односима других. Отуда ЕУ и инсистира у процесу приступања да земље кандидати билатералне односе претходно разреше. Тиме управо условљавају и Србију у случају КиМ са аргументацијом да неће примати државе које имају нерешене билатералне односе и у томе се позива на пример Кипра. У истом контексту се може чути од неких земаља чланица да неће условљавати кандидате у процесу приступања решавањем својих отворених, билатералних питања нити да ће у том смислу користити специфичне интересе ради њиховог остваривања. Најновија пракса све напред изнето нажалост демантује.
Последња међувладина конференција у Луксембургу то најбоље илуструје на примерима земаља кандидата и потенцијалних кандидата на нашег простору. Одржана је без конкретних помака за садашње (Србија, Црна Гора) и будуће кандидате (Северна Македонија, Албанија) са циљем, пре свега, да се очува „ентузијазам” региона и политички евроинтегративни контекст. Србија и Црна Гора су на истим позицијама без помака, а са Северном Македонијом и Албанијом нису отворени приступни преговори. Може се разумети да није дошло до промена у самој ЕУ око политике проширења. У недостатку консензуса она се још није вратила у агенду ЕУ на начин који би упућивао на интерес да се „европска перспектива” материјализује конкретним потезима и акцијама према кандидатима и потенцијалним кандидатима. Јасно је да се неки потези од стране ЕУ, како би се демонстрирао привид о повратку политике проширења, сада искључиво вуку из геостратешких и геополитичких разлога. Сада и појачано после недавне серије сусрета на највишем нивоу (Г7, НАТО, САД–ЕУ, САД–Русија) на којима су ти разлози због текућих глобалних односа и сучељавања, добили приоритет и када је наш регион у питању.
Може се уважити и да су значајно присутни и аргументи недовољног учинка кандидата и претендената, међутим до пуног изражаја су и овога пута дошли специфични интереси неких чланица са (зло)употребом ЕУ ради њиховог остваривања. Свакако да је Северна Македонија која је одрицањем од имена и чланством у НАТО рачунала на сигуран пролаз и пуне националне гаранције, већ помало драстичан пример због познатог става и услова чланице Бугарске. Није далеко ни став око Албаније која се прагматично везује у пакет са Северном Македонијом, а у основи неке чланице још не желе укључење ове земље из сопствених специфичних разлога и интереса.
Када је реч о Србији нестаје свака илузија о принципијелности и конструктивности када се погледа излагање хрватског МИП-а на конференцији које треба цитирати, јер се тако искључује свака могућност неразумевања или другачијег тумачења: „Од Србије се траже јасни одговори, пре свега суштински и одржив напредак у темељним подручјима. У том смислу гледамо на подручје владавине права, питање несталих особа, права жртава рата, процесуирање ратних злочина, сарадњу с међународним кривичним судом, признавање геноцида у Сребреници, јачање добросуседских односа како с чланицама ЕУ тако и онима изван ЕУ”, рекао је Грлић Радман, преноси хрватски портал Индеx.хр.
Владавина права и међународне обавезе из хуманитарне димензије имају генерална обавезујућа упоришта и оправдања, али ставови о несталима, питањима грађанских ратова и међуетничких сукоба из деведесетих, добросуседски односи са алузијама на „Косово”, спадају у домен специфичних билатералних односа и интереса, као услова ради њиховог остваривања.
Хрватска је и у досадашњем процесу по правилу постављала услове Србији у вези са положајем мањина и питањима која се односе на догађаје из деведесетих иако се ЕУ не бави мањинским проблемима. Сада је то конкретније специфицирано са јасном назнаком да треба очекивати конкретна условљавања Србије на основу директних специфичних интереса Хрватске. Ваља подсетити да се и Хрватска раније изјашњавала да неће користити билатерална отворена питања и положај као пуноправне чланице ЕУ за условљавања, али је очигледна промена хрватске политике коју илуструје како овај последњи случај тако и недавна иступања хрватског МИП о питању КиМ са подршком максималистичкој политици актуелних власти у привременим институцијама у Приштини која иначе не даје простор за успешан наставак дијалога или бар конструктиван прилаз потребама нормализације на релацији Београд–Приштина.
Дакле бар у случају Хрватске очигледно треба рачунати на промену политике у односима са Србијом и израз те промене као и манифестације хрватског става у приступним преговорима Србије са ЕУ.
Др.Зоран Миливојевић/Политика