Руска ПВО сада већ брани и бригаде и чете

Пише: Михаил ТИМОШЕНКО         ГЛАВНА опасност за опнене снаге долази – из ваздуха. У данашњим борбама, авијација и друга борбена вазхдухопловна средства решавају 80% ватрених задатака.         Хеликоптери и јуришни авиони спаљују и кидају у парампарчад све што се креће близу прве линије.         Фронтовска авијација удара на тачке противничке концентрације трупа, колоне у покрету, мостове, прелазе и железничке станице у позадини.         Познато је да се рат завршава тамо где се пут завршава. Контролни пунктови, чворишта везе, аеродроми, базе за ремонт и складишта, који се обично налазе у градовима, представљају циљ за ракете, односно, сваком своје. Због тога те објекте, формације и јединице треба да покривају системи ПВО различитих могућности – један противавионски систем није довољан.         Зависно од даљине гађања, ваздушних циљева средства ПВО деле се на системе кратког домета – до 10 километара, малог домета – до 30km., средњег домета – до 100km и дугог домета – више од 100km.         Према намени та средства се обједињују у системе: фронтовске, армијске, бригадне и тако даље, заправо, свако има своју спојницу.         Зашто све ово објашњавам? Зато што је управо у пуном јеку снабдевање снага ПВО и Копнених снага Русије потпуно новим наоружањем.         „Ми организујемо нове формације и опремамо их потпуно новим наоружањем – изјавио је ових дана начелник јединица ПВО Копнене војске Оружаних снага РФ генерал Александар Леонов. – До краја 2015. опремићемо новом техником 30% армије, а до 2020. – 70%. Размотрићемо шта ће од нове технике покривати наше трупе. Јединице округа и фронтова покриваће пукови противавионских далекометних система С-300 ВМ („Антеј-2500“). То је озбиљна ствар, може читаву земљу да покрива, наш округ је по размерама понекад као читава држава и то не мала.         „Антеј-2500“ предвиђен је за уништавање савремених авиона и свих типова ракета (сем интерконтиненталних), као и авиона за радарско осматрање и електронско ометање. Систем може истовремено да се „побрине“ за 24 „клијента“ који лете брзином 4,5km/с на висини до 30km и удаљености до 200km.         Лансирање непријатељске ракете радар система види на удаљености преко 2,5 хиљаде километара и може истовремено на њу да наведе до четири своје ракете, вероватно, да би остали само дим и парчад. Иначе, два дивизиона „Антеја“ већ су испоручени у Венецуелу, за следећу годину планиране су испоруке у Египат и Иран.         Армијску јединицу ПВО прати систем средњег домета „БУК-М“. Његови главни „клијенти“ су летелице свих типова у свим дијапазонима њихове практичне примене. И још – а то је нешто ново! – радио-контрастни надземни и надводни циљеви у условима интензивног противдејства противника.         Ништа чудно: главе за самонавођење ракета виде циљ скоро одмах после старта без обзира на сметње. Тај систем је оспособљен да открије и уништи крстарећу ракету на висини од 10 м и удаљености до 40km, а ваздушни циљ који лети брзином до 3km/сек. – на растојању до 70km и висини до 35km         Истовремено прати – до 36 циљева. Број ракета на лансирној рампи повећан је до 6 у односу на четири на претходним генерацијама „Букова“.         Сада о онима који у борби добију више од свих: о нашим бригадама и њиховим формацијама – батаљонима и четама, јер на њихове главе могу да се „обруше“ и ракете и авионске бомбе. Њих у борби нападају и авиони и хеликоптери, а такође и беспилотне летелице и извиђачко-ударни системи. За одбрану од њих предвиђени су тактички противавионско-ракетни систем „Тор-М2У“.         Овај систем може да ради како у ручном, тако и у потпуно аутоматском режиму, да открива до 10 циљева и истовремено гађа четири најопаснија. При том, систем сам контролише назначени ваздушни простор и самостално обара све ваздушне циљеве које систем „свој-туђ“није препознао.         Срце и мозак овог система су радар за откривање-навођење и лансирна рампа са осам ракета.         Овај систем разликује се од претходних повећаном ефикасношћу парирања концентрисаним налетима средстава авијације у условима интензивног ватреног и радио-електронског противдејства, а такође обезбеђује заштиту од циљева који се крећу брзинама до два „звука“ на удаљености од 0,5 до 12km и на висинама од 10м до 10km.         Уопште, има система за покривање од концентрисаних удара армија-бригада. Питаћете, шта ће бити у рукама војника који седи у рову или се тресе на „оклопу“ вода? Ако изненада избије иза шуме неки усамљени непријатељски ловачки авион или беспилотна летелица… Одговорићу без оклевања – ми ћемо их пресећи “Врбом“.         ПВО систем „Врба“ заменила је „Иглу“ која се производила од 80-их. Једна од главних предности тог система је – висока вероватноћа погађања циљева ниског одраза, попут крстарећих ракета и беспилотних летелица.         Други ПВО системи тешко их откривају, а обарање је задатак са малом вероватноћом реализације. А „Врба“ то може – захваљујући иновационој инфрацрвеној глави са три дијапазона за самонавођење ракете. У томе помаже и аутоматизовани систем управљања који открива циљеве, као и њихов распоред између артиљераца рачунајући место њихове локације.         При том се искључује људски фактор, што се такође позитивно одражава на ефикасност, укључујући и утрошак муниције. Сада пешадија може да открије и обори циљ на удаљености 6,5 и на висини 4,5 километара, који лети брзином од 1,5 „звука“. То је за 25% даље и више него што могу „Игла“ или „Стингер“.         На крају произлази да ће наше небо бити покривено са неколико „слојева“ ПВО о ПРО одбране не само изнад градова, него и изнад трупа. Ово последње због нечег веома брине наше америчке „пријатеље“… Они воле да ратују беспилотним летелицама, а са нашом ПВО тих справа им никад неће бити довољно. http://fakti.org/oruzje/ruski-kalibar/ruska-pvo-ranije-branila-samo-gradove-a-sada-vec-brani-i-brigade-i-cete